Saturday, December 30, 2017

2017: GODINA RASKORAKA


U septembru 2017. napustio nas je Uroš Stojanović, čovek koji je bio deo Novog srpskog filma iako nije morao. Iza njega ostao je jedan celovečernji igrani film ali da smo znali da će nas prerano napustiti, našli bismo način da ga potpišemo na svojim špicama jer mnoge od njih ne bi postojale da ga nije bilo. Duboko upisan u genetskom kodu mnogih filmskih projekata, Uroš je iza sebe ostavio svoj jedini film i nas kao potvrdu da je za života uradio mnogo više nego što može da se nasluti.

Poslednji konkurs Filmskog centra Srbije na kom je Uroš učestvovao bio je Konkurs za podršku repertoarskom filmu, kruna dugogodišnje borbe da institucije prepoznaju karakteristiku srpskog filma a to je visoka gledanost, i da je očuvaju kroz podršku kvalitetnim ostvarenjima koji privlači publiku. Uvođenje ovog Konkursa je značajan događaj za našu kinematografiju i potvrdiće se kao svojevrsna prekretnica ukoliko filmovi koji su podržani na njemu budu valjali i ako ispune svoj cilj.

2016. godina je u svojoj završnici donela lančani sudar barem šest filmova sa visokim komercijalnim ambicijama koji se protegao i u dva meseca 2017. Međutim, samo tri ili četiri među njima su bili zaista filmovi, ostalo su bile manje ili više premontirane serije, sužene na bioskopsku minutažu ili nastale pukim spajanjem epizoda. U 2017. godinu smo ušli praktično bez filmova.

Danak tog iscrpljivanja tržišta u nepromišljenoj seriji nabacivanja komercijalno ambicioznih filmova platio je ni manje ni više nego Emir Kusturica. Ovaj velikan svetskog filma koji je upravo prepoznatljiv po tome što je snimao umetnički vredne i nagrađivane filmove koji postižu relevantan uspeh na blagajnama, i po tome spada u izumiruću vrstu evropskih autora, doneo nam je pitak, produkciono spektakularan film sa najvećom srpskom filmskom divom Slobodom MIćalović i najvećom evropskom Monicom Bellucci u glavnim ulogama, plus samim sobom u glavnoj muškoj ulozi. Nažalost, svi ti elementi nisu doneli filmu NA MLIJEČNOM PUTU ni sto hiljada gledalaca što otvara pitanje - šta publici više može da se pruži od komunikativnog filma velikog reditelja, najvećih lokalnih i kontinentalnih zvezda?

Slična sudbina zadesila je i REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. - odličan art house film koji uprkos izuzetnom prijemu na Berlinalu i ubedljivoj pobedi na FESTu nije ostavio nikakav trag u bioskopima. AFTERPARTI je bio još drastičniji primer potonuća filma na blagajnama iako nije imao zanemarljivu ciljnu grupu.

Svi ovi događaji otvaraju pitanja o kojima bi esnaf trebalo da razmisli. Šta se to dešava? U čemu se greši?

Mogu se kritikovati detalji, poput marketinga, ali izgleda da je potrebno postaviti i određene standarde u distributersko-prikazivačkom domenu, i da iz tog segmenta industrije takođe mora doći nekakav impuls i podsticaj kvalitetu. U protivnom, sva je prilika da će ispasti kako su oni koji spajaju dve televizijske epizode pametniji od onih koji dovode najveće svetske zvezde i upuštaju se u naporna snimanja.

Upravo je 2017. godina bila dokaz kako sadašnji sistem višegodišnjeg finansiranja filmova donosi opasne posledice jer se u kinematografiji maltene ništa značajno nije dešavalo od kada su na FESTu prikazani NA MLIJEČNOM PUTU, REKVIJEM ZA GOSPOĐU J i AFTERPARTI. Imati tri takva filma u sezoni svakako nije malo, ali ostatak godine je doneo autore koji taktiziraju čekajući strane festivale i ne puštaju ništa uz nekoliko potpuno minornih premijera.

U tom smislu, najprijatnije iznenađenje doneo je film DRUGA STRANA SVEGA Mile Turajlić koji ne samo da je trijumfovao na IDFAi u Amsterdamu osvojivši jednu od najuglednijih nagrada u svetu dokumentarnog filma već je potvrdio ono što pričamo od početka - mobilisao je publiku. Ovaj dokumentarni film je u limitiranoj art house distribuciji na kraju privukao više gledalaca nego PROKLETI PAS, igrani film sa komercijalnim pretenzijama koji je išao u regularnu distribuciju.

Dakle, interesovanje zajednice postoji, vreme je samo da se nekako poklopi sa kvalitetom dela jer se u protivnom stvara opasan raskorak.

Televizija je oduvek bila značajan faktor u srpskoj filmskoj produkciji, i kao finansijer i kao jedan od najizdašnijih prikazivača. Ove godine se na tržištu pojavio još jedan novi igrač - SBBov kanal Top koji je od RTSa preuzeo neke od njihovih najambicioznijih serija. Ovaj kanal koji se isključivo vidi kod pojedinih provajdera u potrazi je za novim sadržajima. Dok je iz raznih demografsko-tehničkih razloga pretenciozbno očekivati da će bivša Jugoslavija ubrzo postati bitno tržište za Netflix ili Amazon, možda je upravo poslovni model SBBovog Topa, regionalni odgovor na globalni fenomen striminga i ekskluzivnog obezbeđivanja sadržaja. Ovo ulaganje se iz televizijske produkcije lako može prelitii na filmsku, tako da ovu promenu okolnosti treba pratiti sa velikom pažnjom u predstojećem periodu.

U 2018. godini i svakoj posle nje, naš cilj će biti da ne razočaramo Uroša ali i da sačuvamo sećanje na njega. Formalno to ćemo uraditi uspostavljanjem nagrade za najtalentovanijeg debitanta koji je snimio više od debitantskog filma. Ali suštinski, to će činiti naše buduće delovanje, nastanak filmova i gajenje autora kakvi bi ga radovali da je i dalje sa nama.

Srećna Nova 2018.

Saturday, December 31, 2016

2016: AMERIČKI SAN




U 2016. godini zaživeli su podsticaji stranim producentima koji snimaju na tlu Srbije. U tom procesu, podsticaji su odobreni i srpskim produkcijama čime je kinematografski horizont zaličio na američki. Još su daleko dani kada će se Beograd zbog povoljnijih cena snimati u Nišu, premda se epoha već sada vrlo često snima u Valjevu, ali ostaje nada da će lokalne samouprave preuzeti inicijativu i podsticaje prilagođavati ekonomskom stanju, kao što je slučaj u Americi. Posle uragana Katrina usledila je poplava filmova snimanih u Luizijani i Nju Orleansu, sa idejom da se kroz podsticaje filmskoj produkciji ožive razoreni delovi zemlje. Kosovo i Metohija prvi padaju na pamet kao teritorija gde bi podsticaji mogli biti veći ali ni druga mesta u Srbiji ne zaostaju po svojim potrebama.
Posle kulture državnih podsticaja filmskim produkcijama, 2016. nam je donela još jednu američku filmsku tradiciju – to je mogućnost mladih i neafirmisanih autora da bez državne pomoći i uglednih producenata, sami snime filmove i tako započnu svoju karijeru. Tehnički, niko im ni pre nije branio da sami snimaju ali je ozbiljna karijera ostajala izvan domašaja šta god da snime. Ranije je bilo nekoliko slučajeva, ali Stevan Filipović kao pionir tog pristipa najbolji je primer kako je autorima takvih filmova ulazak sa zaslužena mesta u esnafu bitno otežan ili čak suptinski onemogućen. Filipović je tek sa trećim uspešnim filmom snimljenim u gerilskim uslovima uspeo da se izbori za kakav-takav respekt.
U 2016. međutim dva filma su uspela da kao debi izbore dobru poziciju svojim autorima – OTVORENA Momira Miloševića i INKARNACIJA Filipa Kovačevića donele su svojim mladim rediteljima nivo afirmacije kakav nije bio dostupan u vreme ŠEJTANOVOG RATNIKA. Klima u kinematografiji se promenila i reklo se da ipak postaje važno šta je čovek snimio iako je i dalje važnije čiju je podršku obezbedio.
Iduće sezone čeka nas premijera AFTERPARTIJA Luke Bursaća koji je je najvećim delom nastao „mimo institucija“, slično kao OTVORENA i INKARNACIJA- Bursaćev energični stil donosi komunikativniji film podjednako značajnog bioskopskog i festivalskog potencijala i od ovog naslova očekujemo da će preokrenuti neke stvari.
U Holivudu je ranije važila maksima, „You’re only as good as your last picture“ i ona je ove godine odnela svoju prvu žrtvu kod nas. Izuzetan film Miloša Radovića DNEVNIK MAŠINOVOĐE ostaje i neprepoznat i nepogledan jer je po spisku ekipe suviše ličio na mučne i aljkave produkcije iz sredine dvehiljaditih. A zapravo, nije im bio nimalo sličan. Reč je o izvanrednoj crnoj komediji kakvu smo dugo čekali, filmu po kakvim je naša kinematografija bila prepoznatljiva i zbog kojih je publika voli.
Nova pretnja koja bi nas mogla kazniti su svakako bioskopske predstave izmontirane iz televizijskih serija. MONTEVIDEO je bio izuzetak zahvaljujući svojoj produkcionoj ambiciji a onda su VOJNE AKADEMIJE i druge koještarije to pokušale da pretvore u pravilo.
Vrhunac je dostignut VOJNOM AKADEMIJOM 3 koja čak nije ni izmontirana iz serije već je nastala pukim spajanjem dve epizode. Reditelj serije napravio je častan gest nepotpisavši se na ovom spoju i VA3 je prikazivana bez potpisa reditelja na špici i pratećim materijalima. Nota bene, VA2 nije imala potpisanog scenaristu.
Ovaj slučaj, pored bestidnog varanja publike, pokazao je da kod nas još nema tela koje bi se bavilo zaštitom elementarnih industrijskih standarda, a da ona koja bi to trebalo da rade, recimo Asocijacija reditelja, ne reaguju na takve stvari. Pre pedeset godina lomila su se koplja ko je autor filma a danas smo dočekali da se koncept autorstva u potpunosti odbaci i ne brani.
Ovakvi ekscesi bi mogli obeshrabriti publiku u vrlo osetljivom trenutku – taman kada je Filmski centar Srbije prepoznao potrebu da se podrži repertoarski film i kada su STADO i JESEN SAMURAJA na tu podršku uzvratili očekivanim uspehom i gledanošću.
U 2017. godini čekaju nas novi plodovi regionalnoig trenda dugotrajnog finansiranja filmova. Naime, projekti koji dobiju novac na konkursu u matičnoj zemlji, provode godinu ili dve skupljajući ostatak javnog novca a potom se godinu dana realizuju i onda kreću u lov na festival gde će započeti život, a to ume da potraje još godinu dana. Stoga, u 2017. godini nećemo videti mnogo filmova koji su podržani sredstvima FCSa u proteklih godinu-dve dana kada se finansijska situacija stabilizovala. Ovakav ritam rada je poguban za autore koji prave neverovatno duge pauze među filmovima i trebalo bi nešto uraditi tim povodom.
Posle izuzetno bogate sezone na svim frontovima, od nastupa na festivalima (DOBRA ŽENA, VLAŽNOST) i izazovnih poetika (OTVORENA, SVI SEVERNI GRADOVI) preko povratka otpisanih (DNEVNIK MAŠINOVOĐE) i ozbiljnih komercijalnih rezultata (STADO, JESEN SAMURAJA), čeka nas jedna tiša sezona. U njoj je važno da se ne zaboravi ono što je u 2016. bilo dobro.
U novoj godini dakle možemo poželeti da bude dobra kao prošla.
Srećna Nova 2017.

Tuesday, February 23, 2016

JULIJA IN ALFA ROMEO na DVDu


U petak 26. februara u Sloveniji izlazi DVD izdanje filma JULIJA IN ALFA ROMEO.

JULIJA I ALFA ROMEO idu na FEST u okviru programa "Plazma Festić" 27. i 28. februara.

Monday, February 08, 2016

JULIJA I ALFA ROMEO na FESTu



Slovenačko DOBA NEVINOSTI koančno dolazi i pred srpsku publiku. Film će biti prikazan na ovogodišnjem FESTu u okviru programa Plazma Festić

Evo šta kaže zvanični sajt festivala,

  • JULIJA I ALFA ROMEO

    Julija i Alfa Romeo

    • Država:
    • Slovenia
    • Program:
    • Plazma Festić
    • Trajanje:
    • 83'
    • Režija:
    • Blaz Zavrsnik
    • Scenario:
    • Danilo Bećković / Dimitrije Vojnov / Zupanec Andrej / Blaž Zavrtnik
    • Uloge:
    • Dario Nozic Serini, Jan Gerl Korenc, Spela Colja
    • Fotografija:
    • Lev Predan Kowarski
    • Montaža:
    • Andrej Nagode
    • Zvuk:
    • Zoran GrabaracIgor Iskra
    • Producent:
    • Aleš PavlinAndrej Stritof
    • Produkcija:
    • PERFO
    • Distribucija:
    • Media Luna 
  • Projekcije

    27. Feb | 16:30 | 350 RSD Cineplexx UŠĆE sala 1
    28. Feb | 14:30 | 250 RSD Dvorana Kulturnog centra
  • SINOPSIS

    Zgodni učenik srednje škole, osamnaestogodišnji Tilen, zaklinje se na večnu vernost devojci s kojom je trenutno u vezi, u nadi da će mu dozvoliti da spava s njom. Odjednom, niz tragičnih događaja okreće njegov svet naglavce. On počinje da veruje da je pod dejstvom prokletstva koje bi moglo da ugrozi njegov život, a to ga sprečava da ostvari vezu sa devojkom koju zaista voli, vršnjakinjom Sarom. Uz pomoć svog najboljeg prijatelja Željka, tajanstvenog proroka i snage ljubavi, Tilen uspeva da vrati svoj život u normalne tokove.
    Blaž Završnik je deo grupe mladih slovenačkih filmskih stvaralaca koje često nazivaju „Slovenački novi talas“. Diplomirao je arhitekturu, a potom je studirao filmsku režiju na Nacionalnoj akademiji za film i pozorište. Poslednjih godina bio je angažovan na velikom broju projekata iz oblasti savremenog plesa, teatra, arhitekture, filma i televizije. Osvojio je nagradu Vesna za najbolji kratki film Nad mestom se dani (Svitanje nad gradom) na Festivalu slovenačkog filma 2012. godine. Njegov prvi dugometražni film Pot v raj (Put u raj) osvojio je nagradu publike na istom festivalu 2014. godine.

    Filmografija / Filmography:
    2015 Julija in alfa Romeo / Juliette & Alpha Romeo / Julija i alfa Romeo
    2015 Hekerji: The Hackers (Documentary)
    2014 Pot v raj / Sailing to Paradise

Thursday, December 31, 2015

2015: BUĐANJE SILE


Posle deset godina zaokružila se priča bloga Doba Nevinosti. FIlm koji smo krenuli da radimo pre deset godina nije snimljen, ali snimljen je neki drugi - DOBA NEVINOSTI sada se zove JULIJA IN ALFA ROMEO, scenario koji su potpisali Danilo i Dimitrije preradili su Andrej Zupanc i Blaž Završnik i sve je realizovano u Sloveniji.

Kao u vreme Crnog talasa kada su reditelji provokativnh filmova koji su smetali režimu opipavali razlike u političkoj klimi po republikama, pa je Živojin Pavlović iz Srbije išao u Sloveniju jer je tamo mogao da radi, tako sada funkcionišu autori repertoarskih filmova. U oba slučaja, postojala je deklarativna podrška za ono čime se ti filmaši bave, u ono vreme za društvenu kritiku, danas za rado gledan repertoarski film koji i dalje stoji kao temelj naše kinematgrafije i njene specifičnosti u međunarodnim a naročito regionalnim okvirima, ali konkretnu formu nikako nije dobila.

Ruku na srce, poimanje repertoarskog, pa i komercijalnog filma toliko je specifično i različito od autora do autora, od kritičara do kritičara, da je jako teško i formulisati kriterijum kojim bi se takvi naslovi mogli podržavati. Međutim, ni drugi kriterijumi nisu formulisani pa delovi scene vezani za art house, regionalne i kontinentalne koprodukcije uspešno funkcionišu, pre svega vezujući se za imena, lične kontakte, rezultate na svetskim festivalima. Postoji li mogućnost da se rezultati repertoarskog filma nekako validiraju kod nas ostaje da se vidi. Za sada, ostali smo bez imena, sa rezultatima koji kao da nikome nisu važni.

Uprkos svim tim okolnostima, odlučili smo da se borimo na svom terenu, u Srbiji, i započeli rad na novom filmu JESEN SAMURAJA, svesni da se kamikaze energija MALOG BUDA ne može dva puta probuditi u ekipi, ali i sa ubeđenjem da nam taj film kao referenca ipak može pomoći. 

Što se nas tiče, još nismo spremni da u potpunosti predamo naše bioskope stranom repertoarskom filmu, i borićemo se koliko god možemo da u mnogim žanrovima proizvedemo naše predstavnike.

U toj borbi JESEN SAMURAJA neće biti usamljena.

Tako je ove godine snimljen film EDERLEZI RISING, naučnofantastična melodrama koja istražuje prostore koje su do sada zauzimali naslovi poput HER i MOON, i njegovu premijeru očekujemo u 2016. godini. Ovaj projekat režirao je Lazar Bodroža, vizuelni umetnik koji je svoje bavljenje filmom započeo eksperimentalnim ostvarenjem UBER LIFE. Ako tome dodamo RIFT Dejana Zečevića koji ostvaruje sinergiju produkcionog modela MIlana Todorovića sa jednim od najdoslednijih žanrovskih zastupnika među našim mejnstrim rediteljima, možemo reći da je raznovrsnost srpskog filma zagarantovana i u 2016. godini.

Ipak nije bioskopski repertoar i monopol nad određenim žanrovima jedina tema oko koje stranci rade o glavi srpskom autorskom filmu.

Što se Avala Filma tiče, agonija oko privatizacije konačno je završena. Lagani prolećni aktivizam filmskih radnika koji su u nedostatku raspisanog konkursa odlučili malo da se zabrinu nad sudbinom filmskog fonda i ruševina starog studija, vešto je iskorišćen da se dokrajči višegodišnji proces uvođenja podsticaja za pružanje usluga stranim produkcijama u Srbiji, ili prevedeno na jezik brojeva - plaćanje strancima da snimaju kod nas.

Ovim putem je u državi koja i dalje zauzima vrhove top lista najkorumpiranijih na svetu, stvoren još jedan vid privrednog kriminala, zadat je ozbiljan udarac lokalnoj autorskoj produkciji zbog potencijalnog povećanja cene rada među specifičnim filmskim profesijama, a nekim modifikacijama propisa otvorena je mogućnost da na kraju čak ni stranci ne budu zadovoljni načinom primene ovih mera.

Kad je reč o srpskom filmu prošle godine, desilo se nekoliko vrlo važnih stvari. 

Uprkos tome što je ideja o uspostavljanju Fonda za snimanje filma o Kosovu i Metohiji delom ignorisana a delom ismejana od strane institucija i esnafa, ENKLAVA Gorana Radovanovića pokazala je da su ljudi i dugađaji u našoj nemirnoj južnoj pokrajini verovatno najsnažnija tema koju naš film ima; a festival u Kosovskoj Mitrovici pokazao je da film može imati okrepljujuće dejstvo na naš svet koji tamo živi u teškim uslovima. Film je dah normalnog života, ukoliko takvo nešto uopšte postoji, koji smo doneli ljudima koji žive pod opsadom na Kosovu i Metohiji. Prošlog avgusta organizovali smo školu filma u Gračanici, i radićemo nadalje na tome da film na tim prostorima zauzme mesto u raznim formama.

Stevan Filipović, autor čiji je ŠEJTANOV RATNIK otpočeo Novi srpski film, ove godine privukao je preko 70 000 gledalaca svojim trećim filmom PORED MENE. Ponovo bez pomoći i poverenja države, ponovo bez ikakve podrške establišmenta, uspeo je da snimi angažovan film i dopre do publike, i da ponovo ne pravi nikakve kompromise u pogledu estetike i stava koji zastupa. Film je ispraćen i uspehom na regionalnim festivalima, većim nego što su imali mnogi žestoko podržani filmovi sa naših Konkursa. Da li Stevan Filipović ostaje svojevrsni barometar stanja u našoj kinematografiji? Šta još treba da uradi kako bi konačno izašao iz kruga Bezimenih u krug onih čije ime nešto znači?

Pavle Vučković sa filmom PANAMA i Nemanja Ćipanić sa filmom AMANET napravili su značajan iskorak u pravcu novog pogleda na beogradski urbani film. Vučkovićeva PANAMA je sočna melodrama o erotskim avanturama u dobu socijalnih mreža i jednoj od njih koja se pretvara u opsesivnu ljubavnu vezu. Ćipranićev AMANET je šabrolovski triler starog kova, oslonjen na klasicističku tradiciju. Posle serije realističkih filmova baziranih na glumačkoj igri naturščika, Vučković i Ćipranić nude novu interpretaciju konvencionalnog filma sa scenarijem koji se dosledno prati i profesionalnim glumcima. Srećom, ni publika u bioskopima nije ostala nezainteresovana za njihove radove, ali mogla se odazvati i u većem broju.

Saša Radojević u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem nastavio je svoj opus u okvirima garažnog filma, i u PORODICI ostvario je svoje možda ne najbolje ali svakako najreprezentativnije delo. Mladen Đorđević kao selektor FESTa napravio je i program garažnog filma, vrlo zanimljivog talasa lokalnog niskobudžetnog art housea koji funkcioniše mimo svih lokalnih ili kontinentalnih tokova.

Filmski centar Srbije je posle dobrih osam godina konačno dobio legalno izabrano rukovodstvo. Videćemo šta su zamisli zabeležene u novom Dogovoru elita koji je doveo do ove stabilizacije. Šta god da stoji pred nama, i koju god formu da uzme Njihova podela plena, naše je da i dalje pravimo filmove.

Budite dobri u 2016. godini. U srpskoj kinematografiji, samo u Deda Mraza možemo imati kakvo-takvo poverenje.

Srećna Nova 2016.

Saturday, September 19, 2015

JULIJA IN ALFA ROMEO - premijera


Održana je premijera JULIJE IN ALFA ROMEA u Sloveniji.

Danilo i Dimitrije su posetili projekciju u ljubljanskom Bežigradu, održanu pod pokroviteljstvom slovenačkog dnevnog lista "Delo" i njegovog televizijskog dodatka "Vikend":

Prethodno je film prikazan 14. septembra u ljubljanskom Koloseju kao pretpremijera i imao je punu salu na premijeri u kranjskom Cineplexxu dva dana kasnije.

19. septembra, film će biti prikazan na slovenačkom nacionalnom festivalu u Portorožu.

Tradicija sa MALOG BUDA se nastavlja, evo selfija ekipe sa premijere.

Wednesday, September 09, 2015

PRESS KONFERENCIJA U LJUBLJANI

Danas je održana press konferencija povodom premijere slovenačke verzije DOBA NEVINOSTI - filma JULIJA IN ALFA ROMEO Blaža Završnika. Mediji su se odazvali u punoj snazi.